Pripada li naša slika nama ili je ona, pak, uvek nečija?

Emili Ratajkovski objavila je esej za The Cut, časopis u okviru New York Times-a, u kome navodi više problema u vezi sa industrijom manekenstva. Kako to obično biva, mnoge novine i časopisi, da bi imali senzacionalističku čitanu vest, a stranica dobila još jedan klik, predstavljaju njen esej kao ispovest o silovanju. 

Pogrešno je videti ovu priču kao osudu seksualnog uznemiravanja. Jer ona to nije. Niti je bila to Emilijina namera, niti je stvarno priča o tome. Za sve one koji nisu pročitali njen esej, možete poslušati i podkast u kome ona u velikoj meri objašnjava ono što je već napisala. Ona prvenstveno navodi različite situacije u kojima je njena fotografija iskorišćena za profit u kome ona nije imala udela i za čija se objavljivanja nije složila. 

Ona postavlja vrlo važno pitanje prava na posedovanje sopstvene fotografije u današnje vreme gde su svi vidovi informacija vrlo lako dostupni i gde smo daleko od stvarnog poštovanja autorskih prava.

Ona počinje svoj esej pričom o fotografu Ričardu Princu (Richard Prince) koji uzima njenu Instagram objavu, štampa je na velikom platnu sa komentarom, izlaže u galeriji i stavlja na prodaju za pozamašnu sumu. Fotografiju na kojoj je ona, koju je ona napravila, koju je ona odlučila da stavi na ovu društvenu mrežu. Treba razumeti da su ovo počeci Instagrama, pravila, kao i naša svest su bili drugačiji, još uvek nezreli i nenaviknuti na sve promene koje će ova društvena mreža doneti sa sobom. Ali danas, 2020. godine možemo samo pomisliti wtf?! Ričard, zapravo odlično kotiran fotograf, iskoristio je tuđu fotografiju za sopstvenu promociju i profit. Da, možda je komentar ispod bio zabavan, smislen, duhovit, zanimljiv, kako god, čini mi se da danas to ne bi bilo moguće. A od Emili se, u tom trenutku, očekivalo da bude polaskana! Uspela je da dobije neku verziju tog ,,umetničkog dela“ koju je okačila u svom tadašnjem stanu gde je živela sa sada bivšim momkom. Kada je sa njim raskinula, on je želeo da ona otkupi od njega tu fotografiju. Popuno ludilo. 

Priča se nastavlja. Emili objašnjava situaciju gde odlazi kod fotografa Džonatana Ledera (Jonathan Leder) kako bi je on fotografisao za naslovnu stranu jednog časopisa. Džonatan je pokušao nasilno da ima seksualne odnose sa njom, ona je odbila. Ustala i otišla. Zvuči jednostavnije nego što je zapravo bilo. Tu je problematično više stvari. Jedna je ponašanje tog fotografa koji je poprilično manipulativan, koji u njoj vidi mladi plen. Možda neko i može da okarakteriše da se ona ponašala zavodnički, ali iz njenog svedočenja, vidimo mladu, uplašenu devojku, koja se našla u vrlo neprijatnoj situaciji, nema dovoljno životnog iskustva da se njome nosi i želi to da sakrije. Taj posao nije bio plaćen, služio joj je za portfolio. Fotograf je trebalo samo da joj plati prevoz, što nije uradio. A onda je njene fotografije iskoristio za izložbu, njene nage polaroid fotografije, a zatim i za objavljivanje knjige koja je izašla u nekoliko izdanja. Najpre bez njenog znanja i kao što možete da pretpostavite, bez njenog pristanka. Kada je sa svojom agenticom pokušala da razume da li je ijedna od njih dve išta potpisala i kada je shvatila da nije, advokati su je savetovali da fotografa ne tuži, jer spor neće dobiti, a i ako ga dobije, finansijski će biti u minusu jer će je spor koštati mnogo više od onoga što će moći od malog procenta prodaje knjiga da izvuče. Od knjiga u kojima je ona. Samo ona. 

Ovo nije samo njena priča. Ovo je priča mnogih od nas koje smo jednom ili više puta bile u situaciji gde nismo mogle da se odupremo kandži muškarca koji… je možda bio stariji od nas.. iskusniji…. moćniji…. autoritet…. kome smo se možda i divile… čiju smo pažnju želele… s kim smo htele da radimo… a znale smo i osetile da se on služi situacijom da bi dobio nešto od nas. Nešto što ne želimo da mu damo. A naše neznanje i neiskustvo, često čak i naivnost su nas sprečili da odreagujemo onako kako danas kažemo sebi da bismo volele da jesmo. 

Brojni problemi u vezi sa ova dva slučaja

Emili je na svojim društvenim mrežama objasnila šta se dogodilo i pozvala javnost da ne ode na izložbu. Ali voajerizam i znatiželja su izgleda jači od moralnih načela. Izložba je bila vrlo posećena, čekalo se u redovima ispred galerije. Knjiga, koja je izašla nakon izložbe, doživela je veliki uspeh i više izdanja. Na Emilijine vapaje niko nije odreagovao onako kako je ona želela, bojkotom izložbe. Umesto da joj veruju, optužili su je da sebi pravi reklamu i da laže. 

I svi ti ljudi koji su trkom odleteli da vide ove fotografije, deo su njene patnje. Fotograf Džonatan Lerder ne bi doživeo uspeh da nema onih koji mu se dive i koji u onome što je uradio ne vide ništa loše. Ovo je upravo primer sistemskih grešaka. Društvo učestvuje u ovakvom tipu predatorskog ponašanja i situaciji dâ ono značenje koje ona zapravo nema. Dođe do zamena teza.

Ljudi ne veruju da jedna žena, koja tako izgleda i koja živi od fotografisanja, ne želi da bude stalno u žiži javnosti. Da ne želi da bude deo jedne izložbe, posebno one u kojoj nikada nije htela da učestvuje, već smatraju da sve ovo treba da joj laska. 

Njena molba i odluka nisu ispoštovane, jer njeno telo sada, kada je ugledalo svetlost dana, više ne pripada njoj.

U ovom eseju osećamo kao da se Emili odvojila od svog tela. Kao da ona i telo nisu jedno. Frapantno je to da smo konstantno svesne naših tela. To da znamo da je tu i da treba stalno da se brinemo o tome kakvo je, kako smo se obukle, na koji način smo mu dale na važnosti. Pitanja koja sebi postavimo kako bismo otkrile ili pak pokrile svoje telo su brojna. Po današnjim standardima lepote, telo Emili Rajtakovski je savršeno. Ali i kao takvo postaje problematično. Svima na izvol’te. 

Mislimo da, ukoliko ona želi da ga pokazuje, da i mi na to imamo pravo. Odjednom ga svi posedujemo. Ona ,,nesavršena“ sakrivamo, pravimo ih nevidljivim, dok, ova ,,savršena“ pokazujemo bez osećaja za granicu. Kao da im se divimo i u isto vreme želimo da ih uništimo. 

Paparaci ispred prozora…

I kada pričamo o posedovanju prava na sopstvenu sliku, priča Emili Ratajkovski se ne završava sa ove dve pomenute situacije. Tu su i paparaci, koji su bez prestanka ispred njenog stana, kako ona navodi, uglavnom muškarci, bez poštovanja, nemilosrdni. Emili je objavila na Instagramu jednu fotografiju na kojoj se ni ne vidi, drži buket ispred sebe, vide joj se samo noge, ni ne znamo da je to ona. Stavila ga je na story, jer je smatrala da ona savršeno ilustrje njen odnos sa paparacima i upravo onaj koji ju je fotografisao, tužio ju je za narušavanje autorskih prava. (?!) Dakle, priča nema kraja, njena slika nije njena, njenu sliku, kada kažem sliku, zaista mislim na lik, na njen odraz, može da poseduje ko želi i ne samo to, nego i da je predstavi na onakav način na koji želi. Dok ona, s druge strane, ne može bog zna šta da uradi povodom tolikih tiraža knjiga fotografa Princa. Nepravedno i tužno.

Već vidim komentare koji kažu da je ona sama birala ovu profesiju, da je sama to tražila, da je na njoj da preuzme odgovornost, da je to prosto tako kada se pokazuješ. Ali, da li je? I ako jeste, da li mora tako da bude? Svi mi zajedno postavljamo pravila i zatim u njihovom poštovanju ili pak kršenju, učestvujemo, kao što je to slučaj sa odlaskom na izložbu. Vrlo smo dvolični  jer osuđujemo skidanje, ali se onda ovakvim telima i divimo. Reklame su, više nego ikada, sastavni deo našeg života, svuda su, na bilbordima, na televiziji, na društvenim mrežama. U zavisnosti od proizvoda, tela su svuda. Osuditi manekenke je mnogo lako, kada u njihovom poslu i mi učestvujemo. Kako? Kupovinom proizvoda, časopisa, praćenjem na društvenim mrežama, divljenjem, osuđivanjem, komentarisanjem, jednostavnim gledanjem. 

A na incognito Instagram profilima…

Na žalost, mi danas nemamo potpunu kontrolu nad sopstvenom slikom. Emilijina priča me je navela da pomislim na brojne Instagram profile na kojima muškarci skupljaju fotografije sa ličnih profila devojaka i onda ih objavljuju na novom Intagram nalogu. Prave album za slike. Kao da je to nešto normalno. Više od samog pravljenja gnusnog i nedozvoljenog profila, oni se brane uz reči: ,,Ali ona je sama stavila tu fotografiju na društvene mreže.“ Jeste, ali da li ikome to daje za pravo da je iskoristi na neki drugi način? Ma kako bilo ko bio obučen ili u kakvoj god da se pozi fotografisao, nema niko pravo da uzima tuđe fotografije i pravi gnusne kolaže. Ne, nije krivica devojke sa fotografije, krivica je onoga kome je palo na pamet da je legitimno da pravi nove profile sa tuđim fotografijama. To vam je kao kada neko siluje devojku i posle kaže da je njena krivica jer je imala kratku suknju. Ovde je o istoj stvari reč. Ovo je silovanje fotografije, silovanje lika, kao što je to bio slučaj sa Emilijom. To kako je devojka obučena, da li je provokativna ili nije, ne daje nikome za pravo da tu fotografiju uzme i iskoristi u nedozvoljene svrhe. 

Zato što su naša tela preseksualizovana, na nas se gleda kao da smo to same tražile i želele. Dok se muško telo retko percipira na ovaj način.

Zato odreagujte kada vidite da je neko iskoristio nečiju fotografiju bez pristanka, ne dozvolite da vaši vršnjaci koriste na neprikladan način fotografije vaših drugarica ili bilo kojih devojaka pa makar je i ne volele. Nije važno šta o njoj mislite! Važno je da se zauzmete za nju, najpre jer treba da razumemo moralnost ili pak nemoralnost određenog čina, da gradimo empatiju, a u krajnjoj liniji i jer sutradan svi mi možemo biti u istoj situaciji! Setimo se samo Sanje Perić i pretnje da će se njen intimni snimak naći na internetu. Pa zatim, slučaj devojčice iz teksta Spavaš li mirno šerife koja je bila iscrtana, fotografisana u nesvesnom stanju. Ona nije mogla da podnese pritisak i umrla je od suicida. Vidite kako je sve ovo krhko?! Dovoljan je trenutak predanosti, trenutak nepažnje. 

Psihološkinja Marion Seklin, za online časopis MadmoiZelle, savetuje mlade manekenke koje se nađu u neprijatnoj situaciji na snimanju. Ona kaže: ,,Treba da odu. Da ustanu i odu. Fotografi znaju da one ostanu šta god da se dešava i da se plaše. Treba da se promeni to ko se plaši, treba da znaju da će zlostavljana manekenka da ode i da upropasti snimanje.“  Ona dodaje da ukoliko su devojke samo nepoverljive i trude se da se čuvaju i ,,paze predatora“ u toku snimanja, opet sebe stavljaju u podređenu poziciju. ,,Dakle, ustanite i idite! Ima i te doze našeg razmišljanja da ne smemo da budemo te zbog kojih će neko da izgubi novac.“, ona dodaje. I ako neko izgubi novac, neće to biti zbog manekenke, već zbog neprimerenog ponašanja onoga ko je mislio da može prema njima da se ponaša kako mu dođe. Razumete? 

Retke su manekenke koje imaju glas. Emili je i do sada bila glasna, pokazivala da je mnogo više od manekenke, ona je biznismenka, ima svoju firmu, bavi se dizajnom, pisanjem, ne libi se da pokaže svoje feminističke stavove. Ovim esejom, ona postiže nešto još više. Ona svim manekenkama daje reč, otkriva šta se dešava iza kulisa i podseća javnost da su one mnogo više od ukradene slike za koju mnogi misle da im pripada. 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: