Draga mama, ulice su nesigurna mesta

Draga mama,

Danas bih da ti pričam o tome šta mi, devojke, doživljavamo na ulici, jer pravo da ti kažem, ulice nisu javni prostor za sve, ma koliko mislili drugačije. Ulice su mračna mesta gde vlada zakon patrijarhata i gde žena nije svoj na svome.

Nije ti jasno o čemu pričam? Pomisli samo na to da li se brineš za mene kada sam noću napolju? Da li se isto tako plašiš za mog brata? Ulice ne pripadaju nama, ženama, jer mnogi muškarci sebi daju za pravo da pomisle da im naši intimni delovi pripadaju i da stoga mogu da dođu i da ih uzmu kada i kako im se prohte. 

Majko, nijedna devojka nije pošteđena, veruj mi! Svakoj od nas desilo se nešto. Ili su nas pratili, ili gurali ruke u gaće, hvatali za dupe, a bilo je I mnogo gorih stvari. I ono što nas učite je da bežimo, nikada da se požalimo, da nešto kažemo, ili da prijavimo policiji, ne daj bože! Jer šta će policija, ko njoj još veruje! A, čini mi se, i da na te situacije gledamo kao na nešto što nije tako strašno. Znaš, kao desilo se i šta sad! Bolje tako na to da gledamo nego da dižemo frku, bolje ostati nema i nevidljiva i ugušiti svoje emocije. 

Sećaš se da sam ti pričala o Galebu i njegovom podkastu koji se zove Agelast? Gostovala je Tijana, naša poznata DJ koja nastupa po celom svetu. Znam da nisi čula za nju, ali Tijana je poznata na toj muzičkoj sceni, pritom je i strava! I čak ni ta Tijana nema mira kada izađe, a diskoteke su njena pozornica, tu se ona snalazi. Priča na podkastu kako mirno stoji u uglu neke diskoteke, sluša muziku. Grupica likova joj prilazi i ukazuje joj na to da treba da đuska, da se veseli, da treba da se smeje. Muškarci sebi daju za pravo da dođu i da ti objasne kako treba da se osećaš i u skladu sa tim da se ponašaš! Alo, džiberu, zašto bi pomislio da imaš pravo da joj kažeš kako da se ponaša!? Ne izlazimo u grad vas da zabavimo nego sebe!

I, naravno, da očekuju da ih poslušaš, naravno, da očekuju da ćeš uraditi ono što oni u tom trenutku žele. Ne daj bože da im kažeš da se sklone! Zašto bih im to rekla? Pa zato što majmuni ugrožavaju moj lični prostor i trenutak u kome ne želim njima da se bavim. A kad im odvratiš, odmah si agresivna, histerična, mrziš muškarce. Pljušte oštri komentari. A ti samo želiš da uživaš u trenutku, zato si i izašla.

Biti na miru i s mirom u javnom prostoru nije lak zadatak za jednu ženu, mama. I ako ti ova situacija ne deluje kao bog zna šta, to je zato što ne shvataš ozbiljnost iste. 

Evo ti konkretniji primeri, mama. Meni je pre godinu dana, u gužvi kluba, prišao neko spreda i gurnuo mi ruku između nogu i nestao. Ne znam da li treba da mislim da sam dobro prošla, jer mi ništa drugo nije uradio, pipnuo me i nestao. Jednoj drugarici je neko usred gradskog prenatrpanog beogradskog prevoza izvukao svoj seksualni naduti organ i gurnuo joj između nogu. U stiskavcu gužve nije mogla da se mrdne, a iz stida ništa ni da kaže. Između njenih nogu je neko vreme ostao. Naši glasovi su prigušeni mama, ne čuju se. Ostajemo neme pred ludilom situacije u kojoj se nalazimo, a da pritom ništa nismo tražile. Bez opreza, bez naznaka, ruka neznanca se nađe gde joj nije mesto, a mi ne umemo da odreagujemo, nismo naučene i okolina to od nas ne očekuje.

Vrlo je frustrirajuće osećati se, u isto vreme, potpuno bespomoćno, srećno jer nam se ništa strašnije nije desilo, zahvalno jer je siledžija nestao bez previše drame i kolateralne štete. Jer je sve bilo nevidljivo. On nekažnjen, mi prošle jedino sa pipanjem. U krajnjem slučaju nije normalno što mislimo da ne treba ništa više da pomislimo ili osetimo, da treba da zaboravimo, da ne treba da damo legitimitet besu koji u trenutku osetimo, bespomoćnosti i tugi.

To nije samo atak na naše telo, već i na naš osećaj sigurnosti, na naše samopouzdanje, na naš osećaj vrednosti.

Evo još nečega što mi se desilo u jednom klubu u Novom Sadu pre mnogo godina. Drugarica i ja samo što smo ušle u klub kada mi je neki visoki tip prišao otpozadi i uhvatio me za dupe. Istog trenutka sam se okrenula i ošamarila ga jer alo majmune, koga ćeš ti da hvataš za dupe! Šta mi se desilo? Uvrnuo mi je ruku! Od nas se ne očekuje da odreagujemo, plašimo se, jer smo fizički slabije, nadrljaćemo i sve počiva na ovom uverenju.

Bes je u meni kuljao, tip je bio ogroman, znala sam da ako zaigram igru, neću u njoj pobediti. U očaju nemoći koji me je ophrlio, odjurila sam do obezbeđenja. Pa, šta sam drugo mogla? Morala sam da odreagujem nekako! Morala sam bilo šta da uradim, a da me to ne košta velike fizičke povrede. Od obezbeđenja sam očekivala samo da sasluša jade jedne studentkinje i da mi kaže:“Mala, ne loži se.” Na moje veliko iznenađenje, rekao mi je:,,Pokaži ko je.’’ Povela sam ga i uprla prstom na dvometraša koji se baškario u separeu sa svojom ekipom. Obezbeđenje mu je nešto šapnulo na uvo, nekoliko sekundi kasnije svi su bili na ulici. Ta pobeda, mama! Ne znam kako bih ti je opisala! To je bila velika pobeda za jednu malu studentkinju, ali bih rekla da je bila i veliki izuzetak. Mi smo bile klinke koje su cirkale pre izlaska jer su imale pare samo za jedno piće u klubu. On je bio bilmez, mnogo stariji, koji bi tu ostavio para za brojne ispijene flaše.  

Bilmeza više nikada nisam videla, ali sam u trenutku bila potpuno zbunjena neočekivanim obrtom situacije. Lik iz obezbeđenja nije sačekao frku, nije mi rekao da se primirim i da će sve biti u redu dok baja ispija svoj viski, da sačekam, da će se situacija smiriti. Odmah je reagovao na nasilje i na tome mu beskrajno hvala. Danas, da znam ko je i gde živi, poslala bih mu ljiljane i veliku čokoladu. Da mu zamiriše dok mu se u ustima meša pun ukus lešnika i kakaa. Taj njegov gest je utoliko značajniji jer sam u njemu prepoznala neobičnost i nesvakidašnje reagovanje koje i dan danas pamtim. 

Šta misliš, koliko devojaka ode da se požali obezbeđenju? Koliko bi zaposlenih u obezbeđenju na taj način odreagovalo? Jako malo, mama, jer naše žalbe nisu uvažene, siledžije se ne kažnjivaju i zato se ove situacije i ponavljaju.

I baš dok ti pišem ovo pismo i mislim na sva ta iskustva od pre nekoliko godina, a da pritom ni ne ulazim u temu silovanja, drugarica mi javlja da ju je neki tip davio prošlog vikenda! Stezao vrat, mama!!! Izašla je sa koncerta, i neki dečko joj je rekao da priđe da ga dodiruje po intimnim delovima, ona mu odbrusila da se skloni i da joj se ne obraća. I šta je on uradio!? Uhvatio ju je za gušu i krenuo da je davi! Da, da, izvukla se, sva sreća pa nije bila sama. Ostale su joj modrice po vratu.

Kako devojkama ne padne na pamet da idu okolo i hvataju muškarce za međunožje ili guše? Deluje ti kao potpuno suluda ideja? I meni! Vidiš, mama, da je javni prostor isprskan spermom, da tu mesta za progesteron nema. I plašimo se, mama, često. Kao, ma nije, nije, dok onda jednom jeste, i dok nam se nešto ne dogodi, pa se onda plašimo da izađemo same na ulicu. A onda i kad stradamo, pitaju nas gde smo bile, šta smo radile, zašto smo se baš tu smucale i koliko nam je suknja bila kratka. Nije tvoj problem gde sam ja bila! Gde je bio on i zašto je pokušao da bude na meni!? Pitanja su za njega, mama, ne za mene! 

Tvoja ćerka,

Biljana

Fotografije su izvučene iz ličnog naftalina.

Fotoaparat: Zenit

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: