Kako je popularna kultura menjala pogled na feminizam

Krajem XX veka, događaju se velike promene za rodnu ravnopravnost kakve nikada ranije nisu. Feminizam kao ideja, toliko kritikovan, pogrešno shvaćen i neprihvaćen postaje deo svakodnevnice upravo kroz kulturu. Popularna kultura će implicitno ,,podmetati” drugačiju ženu, onu koja zna šta hoće, koja se brine o sebi, koja ne mora ni od koga da traži dozvolu i koja ni od koga ne zavisi. Ona sada pokazuje da može isto što i muškarac, jer upravo ona, više nego ikad, učestvuju u pravljenju te kulture. I onda imamo domino efekat.

Druga faza feminizma

U Jugoslaviji, žene su izvojevale pravo glasa 1945. godine, a u Francuskoj godinu dana ranije – 1944. Veruje se da je ovaj zakon donet zato što je De Gol u ženama video jako biračko telo, koje je mogao da iskoristi za predstojeće predsedničke izbore. U svoju korist, naravno.

Draga mama, ulice su nesigurna mesta

Svakoj od nas desilo se nešto. Ili su nas pratili, ili gurali ruke u gaće, hvatali za dupe, a bilo je I mnogo gorih stvari. I ono što nas učite je da bežimo, nikada da se požalimo, da nešto kažemo, ili da prijavimo policiji, ne daj bože! Jer šta će policija, ko njoj još veruje! A, čini mi se, i da na te situacije gledamo kao na nešto što nije tako strašno. Znaš, kao desilo se i šta sad! Bolje tako na to da gledamo nego da dižemo frku, bolje ostati nema i nevidljiva i ugušiti svoje emocije.

Spavaš li mirno šerife?

Kao što vidiš, seksualno nasilje ima dugotrajne posledice na žrtve. Dešava se svuda oko nas i većina muškaraca su nama bliski, znamo ih. A silovatelji računaju na to da će žene, devojčice, devojke ćutati. Jer se svakako samo 23% slučajeva silovanja prijavi. Pa da, kao što možeš da pretpostaviš, mama, devojke osećaju stid, krivicu, a zatim i nemaju poverenje u policiju ili svoju bližu okolinu da o tome otvoreno razgovaraju.

Mama, feminizam nije ružna reč

Draga mama, želim da ti kažem da u meni gori žar koji samo ravnopravnost među polovima može da ugasi. Šta kažeš mama? Načekaću se? Možda i hoću, ali ne skrštenih ruku! U meni sve kulja od besa kada pomislim da danas više miliona devojčica širom sveta ne ide u školu. Mnogo više devojčica nego dečaka. I mogla bi mi reći da se to nas ne tiče, jer u Srbiji nije tako. Možda naše devojčice idu u školu, mama, ali da li one kada odrastu jednako rade kućne neplaćene poslove kao i njihovi muževi? Da li su one podjednako šefovi kao njihovi muževi?