Beleške iz dnevnika jedne neurotičarke

Stara sveska, novi list papira.

Sela sam da sastavim listu želja za 2021. godinu i ne ide mi. Obično je pravim s kraja godine koja se završava, da spremna uđem u narednu, da tačno znam kom cilju stremim, na ostvarenju kojih želja radim. Nakon dugog niza godina propustila sam ovu rutinu kojoj se inače radujem. 

Nisam ni u 5 do 12 31. decembra uveče vizualizovala onu već dugo skrivanu želju. Da se baš te, naredne godine, koja počinje za 5 minuta ostvari! Da bude to TA godina! Zašto, pitam se sad? Da nisam želje istrošila? O, ne, naravno da je tu želja, pun ih je džep! Samo nikako na papir da ih pretočim. Penkalo kao da nema više mastila. Plašim li se da će želje koje stavim na papir naprasno nestati? Da će se reči istrošiti, da će iščileti sa lista papira da odu neki svoj život da žive, a mene da ostave praznu?

Sa beline papira koji me zbunjeno gleda, brzo prelazim na prethodne stranice. Listam svesku i tražim šta sam poželela prošle godine. Mnogo toga se ostvarilo, pa čemu onda sada strah? 

Za priliku novog, dugo iščekivanog početka, koji želim da započnem ispisivanjem želja i planova, svečano sam se obukla. Ono prelepo odelo koje je na ofingeru visilo cele godinu i svoju priliku nije našlo, sada je konačno na meni. Steže me. Pitam se sad kako sam mogla pre Korone da trpim blejzere ili kosu na licu? Korona je postala merna jedinica. Pre i posle Korone. Sako osećam u ramenima, plisirane pantalone na butinama. Hoću da je sve samo mekano, udobno, rastegljivo, da se stapa sa mnom. Za vreme karantina nisam znala gde počinje trenerka, a gde se završavam ja i tako mi je bilo baš kako treba. Sigurno. Nisam više trpela određene materijale i strahovala sam kako ću se u iste vratiti.

Ovaj poslovni izgled kvari samo Žarko. Žarko je bubuljica, velika, potkožna, izašla na čelu. U sred srede. Žarko je mogao da sačeka i PMS, poranio je, došao da mi kaže da sam preterala sa francuskim sirevima. Tako je fino na sredini, da, da sam u školi, drugarica iz klupe bi mi rekla da me neko voli. Pa bismo zajedno nabrajale imena simpatija i nagađale kome se sviđam. Bezbrižno sve to beše.

Gledam trendove na Instagramu, poznate ličnosti nose kaput preko trenerke, pružaju mi tim fotografijama osećaj sigurnosti. Šta tražim ja u ovom uskom odelu i beloj košulji?! 

Adidas je 2020. godine prodao mnogo više trenerki nego što je to bio slučaj pre pandemije. Čudno je kako taj osećaj udobnosti vezujemo za dom. A posao nam je onda? Neudobnost? Izlazak iz komfora? Zar baš zato ne bi trebalo makar u telu da nam bude udobno? Da lakše prebrodimo sve druge neudobnosti koje taj posao nosi sa sobom.

I već danima neka kontradiktorna osećanja, koja u trenucima ne znam ni da opišem. Ne bih da sam sama, a kada nisam, ne znam više kako da pričam sa ljudima. Gubim li ja to socijalnu inteligenciju? Hoću da ništa ne radim, a kada se pustim, bude mi dosadno. Kada pokušam da objasnim nekome kako se osećam, slušaju me kao da sam luda. Jesam li u svom ludilu sama? 

Zatvaram svesku, otvaram planer. Godišnji, mesečni, nedeljni plan. Prvih nekoliko dana ostaće prazno. Pa se pitam, pravi li iko planove za 1. januar? Da li je svima ovaj dan u planeru prazan? Oni koji rade na osmišljavanju godišnjih agendi bi trebalo da na 1. januar ostave samo prazno polje. Ili pak napišu neke mantre, spisak filmova na Netflix-u ili ponude playlistu na Spotify-u. 

DariuszSankowski

Uvek sam volela taj momenat otvaranja novog planera koji označava nove početke. Belinu papira iz omiljene sveske sa kožnim koricama sada menja papir sa linijama na čijem početku stoje brojevi i jedno malo h. 6h __________________________ . Pravi li iko planove za 6 ujutru? Da sam jutarnja osoba u 6 bih meditirala ili pila ceđeni celer. Da li ranoranioci to napišu? Tri kapljice limuna sa mlakom vodom. Sada mi te linije deliju sputavajuće, kao i moje prelepo odelo koje me sad steže i oko struka. Ne znam šta ću sa tim linijama. Odjednom bih da me prazan list papira pozove na kreativnost, da me udobno smesti u belinu beskrajnih mogućnosti i dozvoli mi da dišem. Da se opet vratim svesci? Imaš Biljana još ,,neznaimsebroj” svezaka, uzmi bilo koju, vreme leti!

Ka meni putuju reči Jane Oršolić Samo nežno prema sebi. I ponavljam to u sebi kao mantru. Samo nežno prema sebi. Osećam da me smiruju.

Jer ako nisam dobra prema sebi, kako mogu biti dobra prema drugima? 

Valja biti dobro, da bih bila dobra. 

Mada nekada znamo bolje kako da budemo dobri prema drugima, nego prema sebi. Opet kontradiktornost. 

Prazan list papira. Nova godina nova ja. Čekaj Biljana, šta nije bilo u redu sa starom ja?

Želim da plešem. Da se vrtim, skačem, mrdam kukovima kao onomad u srednjoj školi kada smo se tiskali u gužvi zabrinuti da nas neće pustiti u omiljenu diskoteku. Šljokice na licu i sjaj u očima bile su ulaznice do mračnog podijuma prepune diskoteke. Imam te slike sada u glavi i deluje mi kao neka daleka prošlost, kao neki drugi život. Čak me i neka anksioznost hvata pri pomisli da se tiskam u gužvi u kojoj drugi tiskači nemaju masku preko lica. Haluciniram. I onda zamišljam krugove svetlosti koji se prelamaju po meni, a ja raširenih ruku upijam te zrake na svom našminkanom licu. Sama na podijumu, glava blago nagnuta unazad, mrdam svoje telo uz zvuke neke balade. Jer to mi je potrebno, neka nežna melodija da me ljuljuška u znaku toga da će sve biti u redu. Halucinacija traje, ali anksioznost prestaje. 

Ustajem. Puštam novu Lanu del Rej i njišem se. Da ne dopustim anksioznosti da se vrati.

Opet sama kod kuće. I da, znam da je mamama čija su deca uz njihove skute, dok one pokušavaju bez griže savesti da imaju sastanak mnogo gore. Ili pak onima koji su u skučenim prostorima sa osobama koje ih možda čak i zlostavljaju. Svesna sam i zahvalna na slobodi koju imam. Slobodi koju nikada do sada nisam. Ali mi se sada čini da je ona bila lepa samo dok se čekala. 

Jana Oršolić

Onda se, naprasno, setim jedne želje i brzo je zapišem, da misao ne odleti. Ostavljam otvorene i svesku i planer ispred sebe da i sledeću koja doleti vešto ulovim hvatačem snova.

Ne mogu da kažem da je, sad već prethodna godina, bila naročito loša. Sa mnogo promena, neizvesnosti, ali ne nužno loša. Ali hteli ili ne, tenzija je rasla i raste i dalje jer ne znamo kada će vakcine. Eto, mogla bih sebi poželeti baš to! Vakcinu. Pišem u svesku. Vakcina. Ali čekaj, dobra li je? Ako mi od nje zavisi pravljenje svadbe… Pristajem! 

Mislimo da će simbolički dolaskom nečeg novog, sve staro nestati. Iščekujemo. Dočekujemo. Svečani doček, svečana odežda.

Umesto da uzmem da radim, u sred ,,radnog vremena” koje sam, sama sebi nametnula, uzimam da gledam Seks i grad i pravim palačinke. Čemu preduzetnički život ako se neću s vremena na vreme odmoriti? Odmoriti od čega, Biljana, upravo si završila odmor od 10 dana koji si sama sebi dala! Danas je prvi dan na poslu, valja se organizovati, biti produktivan, ne palačinke pržiti!

Dok se palačinka peče uz zvuk Nespresso mašine za kafu, razmišljam o mojoj velikoj odluci koja je i obeležila 2020. godinu. Odluka da zaplivam preduzetničkim vodama, da počnem ono što zaista želim odavno. I odjednom se osećam potpuno ranjivo i ogoljeno. Osećam čak i izvesnu krivicu. Čekajte, pa od kad je jurenje za sopstvenim snovima postala krivična kategorija? Zar brojni inspirišući slogani na internetu ne ukazuju upravo na to? Da je život kratak i da treba živeti punim plućima?! Ili su slogani lepi samo kada se ti snovi sanjaju i iščekuju, a ne onda kada zapravo postanu realnost?

Da li je legitimna jurnjava za tuđim snovima? Možda onda kada sopstveni ne postoje. Često jurenje za sopstvenim snom postane opravdano tek onda kad tuđi san postane košmar. Ali tek tada. Treba objasniti do tančina zašto napuštamo nešto sigurno, pa makar nas činilo i nesrećnim. Merilo toga da li nam je lepo ili nije na poslu je to koliko smo spremni da trpimo. I kažu mi često da sam jaka. Ali sam se u jednom trenutku zapitala koliko je to pozitivna osobina. Jer biti jaka isto znači i trpeti tuđe gluposti, trpeti ih predugo. Treba znati svoju granicu, stati i razmisliti. Brojati, pa preseći. Jer smo posebno mi žene učene da granice ne postoje, da sve prihvatamo na svoja pleća. Sve može, sve mora, treba i tako teraj! 

A onda još i ostavljanje posla sada kada je kriza. I čujem kolege:,,Pa šta ćeš sad?” sa zabrinutim pogledom. Kao da drugog posla nema.  

Umesto da se radujem svojoj odluci, prisećam se zašto sam napustila stari posao. Brojala sam uzbuđeno sve projekte na kojima sam konačno počela da radim, nakon godina moljenja i pregovaranja da ih započnemo, jer sam zaista verovala da će se to dobro odraziti na sam biznis i nikada nije bilo sluha. I onda, kada sam konačno izvojevala svoju malu pobedu, došla je korona i sve zaustavila. Kada kažem sve, zaista sve. Gurnula mi je profesionalni napredak na tom radnom mestu na ono gde sam bila pre 3, 4 godine. Pa ni ja nisam više ona od pre toliko godina, ne želim ni da moj profesionalni život ide unazad.

Jasno je vama da se ja sada igram igre u kojoj objašnjavam sama sebi kako sam donela pravu odluku. Ubeđujem sebe, ne vas. Nisam ja ubeđivala kolege, prijatelje ili porodicu, jer su oni znali bolje nego ja da je trebalo taj otkaz da dam mnogo ranije. Ja i dalje sebe ubeđujem u to da je odluka bila dobra. Jer je strašna. Strašno je krenuti iz početka, usuditi se na nešto potpuno novo, gde nikakve garancije nema. 

I svaki put kad posumnjam pitam sebe šta imam da izgubim. Da li ono što mogu da dobijem ne samo krajnjim ciljem, već i samim procesom, vredi žrtvovati radi onog što bih mogla da izgubim?

Druga palačinka gori, espreso se već odavno ohladio.

Organizovati život. Sve iz početka. Ne drami Biljana, koliko si samo puta počinjala iz početka! Više nego ikada znaš šta želiš.

I tako dok pokušavam da radim, nekako ne mogu da se saberem jer nisam napravila osnovu. Nisam sela i zapisala planove i želje ne samo za ovu nedelju, već za celu godinu, a osećam da to dugujem sebi i da bez toga ne mogu da krenem. A ne ide.

I kažem sebi Samo nežno prema sebi, stavim treću palačinku da se peče, skuvam sebi drugi espresso i sednem da gledam sledeću epizodu Seks i grada. Sutra je novi dan.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s

%d bloggers like this: