Prvi utisci o Kolumbiji

serijal o trogodišnjem životu u Južnoj Americi

Pogled na Bogotu

I opet pakovanje kofera…

Putovanja, a posebno selidbe u druge zemlje mogu biti zastrašujuće, neizvesne, ali i uzbudljive, pune novih saznanja i izazova, dok su za one primorane na ovaj korak, nesrećna okolnost. To često menjanje adrese, danas je neodvojivi deo mene kao osobe. Život u različitim zemljama me je, pre svega obogatio, oformio, promenio i dao mi priliku da odlučim u kom pravcu želim da rastem kao osoba. U tim iskustvima sam našla slobodu kakvu ni u čemu drugom nisam uspela.

Kada sam treći put odlazila iz Srbije odlučila sam se za Latinsku Ameriku. Kada sam živela u Španiji poželela sam da mi sledeća destinacija bude ovaj kontinent koji je u mojoj mašti bio išaran bojama hacijendi iz latinoameričkih serija, ali i divnim, toplim ljudima, uvek spremnim za druženje. Španski jezik ovih daljina mi je bio veća poznanica nego španski koji sam naučila u njegovoj matičnoj zemlji. 

Kada sam se spremala na ovaj korak, najpre sam tražila praksu u Argentini, misleći o njoj kao o urbanoj latinoameričkoj zemlji koja, pod velikim uticajem Evrope, ne ostavlja prostor za patetiku koju smo toliko viđali u serijama.  Pariz Latinske Amerike! Međutum, kako sam tražila praksu preko studentske organizacije AIESEC, posao u Argentini u mojoj oblasti nikako nisam pronalazila. Iz Kolumbije sam počela da dobijam ponude da predajem engleski jezik i nakon treće, rekla sam sebi ,,Pa šta ja uopšte znam o toj zemlji!’’ i krenula sam da istražujem. Radi se o početku 2012. godine, kada Kolumbija nije bila nikome na pameti, a serija Narkosi još nije popularizovala ovu prelepu zemlju.  Počela sam da čitam o Kolumbiji kao o ne tako opasnoj destinaciji i brojni članci su rušili ono malo predrasuda koje sam imala o njoj. Razni blogeri objašnjavali su da ima sigurnih zona, da se treba pridržavati jasno definisanih pravila i da onda opasnosti nema, a da je pri tom zemlja velikih prirodnih bogatstava i da joj svakako treba dati šansu.  

I tako, nakon dugog i pomalo mučnog procesa sa vizom, pakujem kofere i odlazim. 

U Kolumbiji je trebalo da ostanem godinu dana, ali sam vrlo brzo shvatila da samo što sam se raspakovala, već moram da krenem nazad i da mi nije bilo dovoljno. Posle godinu dana života u jednoj zemlji tek počnete da upijate njenu kulturu, mirise, ljude na neki dublji način, da razumete kako stanovnici razmišljaju. Kada prvu godinu privedete kraju, možete racionalno da opišete šta ljudi misle, kakav je život, dok je potrebno duže kako biste to sve upili, kako biste se zaista integrisali, zaista stekli prijatelje. Na godinu dana života u nekoj stranoj zemlji gledam kao na napamet naučenu lekciju iz nekog predmeta, dok ostajanje dve, tri, i više godina, predstavlja istinsko razumevanje te napamet nabubane oblasti. Počnete da se poistovećujete, da razumete bolje, da ne osuđujete, da volite, da osećate sve to kao deo vas.

Tako sam ja ostala tri godine. Ili bolje rečeno tri školske godine jer, profesori će ovo razumeti, godine se broje školskim, a ne kalendarskim i nova godina počinje u septembru a ne u januaru. 

Prvi utisci, iznenađenja i kulturni šokovi

Jedno od prvih iznenađenja mi je bila činjenica da mi ništa nije bilo neobično, ništa nije predstavljalo pravi kulturni šok za mene. Barem ne u početku. Iako je mnogo toga bilo dosta drugačije nego u Srbiji, ja sam u svemu nalazila sličnost. Osetila sam se odmah kao kod svoje kuće. Taj osećaj nalaženja moje druge domovine preplavio me je gotovo odmah. 

Kolumbija je zemlja najvećih kontrasta koje sam ja ikada doživela i videla. Kako u društvenom tako i u klimatskom i pejzažnom smislu. Kao tropska zemlja sa džunglom Amazona i pustinjama kroz koju se pak prostire lanac Anda, ona ima da ponudi po nešto za svakoga. Kolumbija izlazi, sa svoje severne strane, na Atlantski, a sa zapadne na Tihi okean. 

Bogota, prestonica ove neverovatne zemlje, ponosno se uzdiže na 2500 metara nadmorske visine, dok se vrlo brzo i lako možete naći čak na 3500 metara. Bogota ima zvanično skoro 11 miliona stanovnika sa okolinom, dok grad ima oko 7 ipo. To su zvanični podaci, u koje te 2013. godine, niko nije verovao, jer se smatralo da u Bogotu svaki dan stigne oko 100 ljudi, koji bežeći od nasilja ili siromaštva, naseljavaju neuknjižene delove grada koji zatim ne ulaze u statistike. Ovi ljudi se zovu ,,desplazados’’, što bi značilo raseljeni.

Kolumbija nema godišnja doba i njihovo poimanje je vrlo drugačije od našeg. Ako je jednog dana malo hladnije, Kolumbijci odmah kažu: ,,Evo došla je zima!“. Onda im sa jakim suncem koliko već sutradan dođe leto. Za psihu je ovaj način gledanja na stvari možda i zdraviji. ,,Život je nekad siv, a nekad žut’’, pevali su Bajaga i Žika, a Kolumbijcima vrlo brzo posle zime dođe leto. Dovoljno je sačekati novi dan.

U Bogoti ćete doživeti gotovo sva godišnja doba u jednom danu. Klima je takva, da bi bilo najbolje da japanska moda, od pre nekoliko godina, nošenja kofera umesto torbice, dođe i u ove krajeve sveta. Jer ako krenete iz kuće i ne planirate da se vraćate nekoliko sati, bolje ponesite ceo orman! Najverovatnije će vam prvo trebati kabanica i gumene čizme, zatim ćete skidati brojne slojeve do majice sa kratkim rukavima, brzo mazati kremu za sunčanje pre nego što ne izgorite, da biste onda navlačili džemper, jaknu i šal. Temperatura varira u proseku u jednom danu od 12 do 28 stepeni. Zatim nastupe dani neprestanih kiša i hladnijeg vremena. Ako vam te kiše dosade, na samo sat vremena od Bogote se nalaze tropska letovališta sa bazenima i brojnim sportskim aktivnostima u rekama i na vodopadima. Ako ste pak tip koji više voli svežinu planine, lanac Anda će vas obradovati svojom oštrom hladnoćom, prelepim vencima, ali i selima čiji obilazak je pravo uživanje.

Podela društva i šta ona zapravo znači za stanovnike Bogote

Kao nekome ko dolazi iz zemlje sa socijalističkom tradicijom, ono što me je najviše pogodilo bile su najpre klasne, a zatim i rasne razlike. Osvajačka tradicija se potrudila da se posledice kolonizacije vide i dan danas, pet vekova kasnije. To poimanje vremena mi je bila velika životna lekcija. Tada sam tek razumela na koje sve načine ova osvajanja još iz XV veka, utiču i dan danas na brojno stanovništvo ove planete. Vreme je definitivno relativna stvar.

Bogota je podeljena na sever, jug i centar. Ima i zapad koji nikada do kraja nisam složila u svojoj glavi, pa time ni u mom orijentiru, dok se na istoku pruža lanac Anda po kome se uvek oriejntišemo. Ako ne znamo gde smo, samo potražimo planine i znamo da gledamo ka zapadu. Na severu pretežno živi srednja i visoka klasa, dok na jugu žive uglavnom siromašni. Ali videćete da podela nije tako stroga kao što se na prvi pogled čini. Grad, a samim tim i građani, podeljeni su u nešto što se zove stratos. To znači da u zavisnosti od toga u kom delu grada živite, plaćate određenu sumu za račune i poreze. Tih stratosa ima šest i idu od jedan, u koji spadaju najsiromašniji građani, dok su u stratosu šest oni najbogatiji. Bogoćani često kažu da ima ljudi koji su siromašniji od tog jedan i bogatijih od tih koji su u stratosu šest. Sa tim se slažem. Ova podela zvuči dosta jednostavno, međutim u praksi grad nije baš toliko strogo podeljen. Tako se na severu možete naći u ulici koja, s jedne strane, ima moderne zgrade sa čuvarima koje pripadaju stratosu pet, dok, odmah sa druge strane ulice, nalazi se stratos dva sa svojim oronulim fasadama i jeftinim prodavnicama sa hranom. Isto tako na jugu je sve više velikih i nimalo jeftinih kuća koje niču u sred stratosa dva, jer ljudi ne žele da plaćaju velike dažbine. Ulože u dobro obezbeđenje kuće, ogradu i kamere i nadaju se mirnom, ne tako skupom životu. Papazjanija. 

Stanovnici staleža koji su ispod stratosa jedan su oni koji su, bežeći od bede na selima, a najčešće zapravo od vrbovanja narkotrafikanata, koji su pokušali da ih uvuku u prodaju droge, došli u Bogotu koja prema njima nije ni malo milostiva. Kolumbija je više nego plodno tlo, pa se u njoj ne umire od gladi bez obzira na veliko siromaštvo. Voća i povrća uvek ima. Tako ovi došljaci uglavnom stižu u glavni grad misleći da će se tu snaći, jer glavni grad uvek nudi veće mogućnosti, pa samim tim i bolji život. Oni naseljavaju deo grada koji je južnije od juga, nelegalni, što znači da nemaju ni struju ni vodu. Ovi delovi grada se nalaze na još većim visinama od već visoke Bogote. Vazduh je ovde još gušći, teže se diše, hladnoća gori kožu, kuće se prave od dostupnih i besplatnih materijala, dakle, najčešće od lima i konzervi. Treba razumeti da su to ljudi koji su najćešće živeli na imanju nekog dobrostojećeg Kolumbijca, u tropskom delu zemlje, na tlu koje rađa. Dolaze u hladnoću, bez grejanja, bez krova nad glavom, bez bašte koja daje plodove. 

Oni često postaju prodavci voća na ulici. Voćne poslastice su na svakom koraku, od voćnih salata, do ceđenih sokova. Kolumbijci su naviknuti na svakodnevnu dozu prirodnih poslastica i sočnih ukusa. Kako bi sa svojim preteškim kolicima, punim preukusnog tropskog voća, stigli do severa gde to i prodaju, ovim siromašnim došljacima je potrebno nekad i do 3 sata hodanja u jednom pravcu. Tako se ovi stanovnici krajnjeg juga uglavnom bude u 3 sata ujutru kako bi bili na severu u 6, kada već ima mnogo ljudi na ulicama. Nelegalni ulični prodavci predstavljaju oko 50% ukupne neto zarade u zemlji. Pa vi zamišljajte sada šta, za pola jedne zemlje, znači izolacija u doba korone. Za ljude koji žive od danas do sutra.

Jedan od brojnih grafita u centru Bogote

Ispred zgrade u kojoj sam živela, jedna žena je prodavala hamburgere i jednom u priči sa njom, rekla mi je da je od tog posla uspela da deci plati fakultete i da su sada na putu ka nekom boljem sutra, onom sutra koje ona nije imala. To priča i smeje se. Najsrećnija žena na svetu. Zahvalna na svemu. Kako Južnoamerikanci često jedu napolju, prodaja hrane na ulici može biti posao sa vrlo pristojnim prihodima.  

Prodavci voća i raznih drugih poslastica na ulici nisu jedini koji se bude rano. Vrlo brzo sam shvatila da je to ustajanje u cik zore, a nekad i pre nje, produkt činjenice da se smrkava u šest, da je grad nesiguran, te s toga nije preporučljivo biti na ulici kada padne mrak, da su distance prevelike, a saobraćaj loše organizaovan, da mnogi ljudi rade i po dva posla. Prosto im treba vremena da sve obave u jednom danu, njima zaista vrednim Bogoćanima. Tetkice, u školama u kojima sam radila, budile su se u 2h30 ili u 3 ujutru. Ove žene koje žive na jugu, ustaju kako bi spremile ručak mužu, probudile i spremile dete za školu, krenule na posao. Uglavnom im treba od 2 do 3 sata da dođu sa juga na krajnji sever gde se ove škole za privilegovanu decu i nalaze. 

Mislila sam da su ovo izolovane priče onih koji žive na jugu, a rade na severu, međutim, uskoro sam shvatila da se i moje kolege koje žive relativno blizu škole, bude u 4 ujutru, jer baš tako vole. Čak i deca koja u ove škole idu, bude se poprilično rano. Po njih dolazi školski autobus i u zavisnosti od toga da li su među prvima ili poslednjima koje autobus kupi, oni ustaju vrlo rano. Tako je mene, šampionku spavalicu, autobus pospanu čekao u 5h40 ujutru ispred zgrade. A trebalo je ja njega da čekam.Međutim, kada dolazite u jednu zemlju kako biste u njoj živeli i radili, pokušali da se integrišete, živeli životom kao i svi ostali njeni stanovnici, potrebno je da usvojite određena pravila, navike, mirise i ukuse, jezičke izraze. Bićete prihvaćeni samo ako pokažete iskreno interesovanje, ne potcenjujete, ne objašnjavate kako je bolje i kako nešto zapravo treba, jer ćete sigurno poželeti to da uradite, svi smo podložni upoređivanju. Samo tada će vam taj grad dozvoliti da vam srce kuca istim ritmom kao i njegovo i odjednom će vam buđenje sa petlovima postati nešto sasvim normalno.

Nastaviće se…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: